nazad

 

 

Како је Драгорад, двадесетдвогодишњак, три пута прешао на ти са Титом

 

Нас шесторица из друге и четрнаесторица из прве године ВА КоВ (Војне Академије Копнене Војске ЈНА) били смо гости у Белом двору неки дан пред 25.5.1954.године да честитамо рођендан тадашњем домаћину.

После поздравних честитки генерала М.Шакића и питомца Ф.Пешића и предаје поклона као и домаћиновог одговора захвалности, отворен је параван иза нашег строја  и угледали смо сто под правим углом пун ђаконија. Домаћин је сео на угао до њега десно генерал М.Шакић и десет питомаца, а лево комесар пуковник Петар Мендаш и нас осталих десет питомаца. Домаћин је рекао генералу Жежељу, пошто је са друге стране било доста слободних места, нека седну и новинари и репортери, нека одложе оловке и микрофоне да можемо слободно да причамо. Увек сам у животу волео да будем слободан и на команди вољно. Искористио сам прилику да генералу Шакићу кажем да се и мој отац зове Милош, а Радивоју Марковићу да сам и ја као и он мачванин.

Једно од првих питања које је домаћин  поставио генералу Шакићу или пуковнику Мендашу, било је како живе питомци. Они су кратко одговорили и рекли да то потврди неки од нас и показали прстом на мене. Кратко сам потврдио њихове речи и рекао:

- Друже Тито мене су другови замолили да нам ти кажеш како је било на Љубином гробу и да им то пренесем.

Сви су ме забезекнуто погледали, али ја нисам то схватио.

По завршетку ручка изашли смо на степенице да се сними групна слика. После званичних сниматеља јавило се неколико питомаца да они сниме то својим апаратима који су били одложени у гардеробу. Видео сам да је домаћин постао нестрпљив толиким отезањем и како сам био левокрилни откорачио сам корак улево, привукао десну ногу левој, направио излаз и рекао:

- Држе Тито изволи, слободан си!

 

На растанку се домаћин руковао са сваким појединачно. При руковању рекох:

- Друже Тито хвала ти на дивном дочеку, молим те да ти мени дођеш на мој 62. рођендан.

Задржао је моју руку и рекао: 

- Ако будем жив и на будем спречен државним пословима и ако не заборавиш да поновиш позив доћи ћу.

Због овог мало дужег руковања моју слику са њим фоторепортери су могли лакше да сниме. Након тога та слика је неколико пута била истицана у великом формату на згради Албанија за Дан младости, а ја сам постао популарна личност. У спомен соби ВА та слика је стајала изнад списка најбољих по годинама. Ово сам видео 1969. године када сам као најбољи у класи био позван на јубилеј ВА.

Када сам седамдесетшесте године отишао у пензију након суђења, робијања и лечења на нервној клиници, спомен соба је преуређена и та слика уклоњена. То сам видео када сам 1980. године био на прослави јубилеја наше VIII класе. До тада сам говорио да мени после смрти моји потомци не морају правити споменик, довољно је да на Дан ЈНА оду у спомен собу и испод слике ставе цвет каранфила.

Како је Тито умро пре мог шездесет другог рођендана (30.10.1984.године) на тај дан износ за два богата ручка по јеловнику београдске кафане“Домовина“ (преко пута мог ЕТФ) уплатио сам у корист тада расписаног „Зајма за развитак Србије“.

 

Омољица, уторак 23.јула 2002.године.

Допуњено и поправљено 12.05.2002. године у Сарајеву.