Baba smiljanina veronauka
Bio sam 1948.godine na raspustu, posle završene prve godine Železničkog tehnikuma u Puli, u Omoljici, selu kraj Pančeva. Baba Smiljana mi reče.
- Dragorade, mene će tvoj otac sahraniti bez popa iako sam ga ja zavetovala da to ne čini. Možda zbog ovih komunista i bude tako uradio da ne ide u zatvor. Ali ću ja tebe naučiti šta da uradiš kako bi kod Boga za mene, njega i vas dobili oproštaj.
Na Preobraženje 1946.godine na omoljčansko groblje, poneli smo dva bela i dva crna grozda. Kako mi nismo imali nikog od naših među mrtvima otišli smo na grob svekra baba Dese, meštanke babine poznanice. Na grob sam stavio dva grozda ja, a druga dva ona.
- Mi mačvani na groblju na Preobraženje ne palimo sveće kao ovi Jadrani i Pocerci, mi sveće palimo tog dana u crkvi.
U crkvi smo kupili četri sveće dve da pali ona, a dve ja.
- Dragorade, dovoljna je jedna sveća za sve mrtve i druga za sve žive, nema potrebe uzimati petnaest, kao neki. Ti ne moraš da se krstiš i ljubiš sveću kao ja, jer nisi išao u crkvu i učio veronauku, možeš slučajno pogrešiti i ispašće gore nego da samo zapališ sveću, pobodeš je u pesak i mirno gledaj dok se plamen ne umiri. Na plamenu te sveće zapali drugu sveću za sve žive i pobodi je u pesak gore. Onda opet mirno posmatraj dok se njen plamen ne umiri i mirno izađi. Niko ti ništa neće zameriti.
Baba je posle ove lekcije živela još jedanaest godina. Svo to vreme skoro svaki put sam ja za Preobraženje bio u Omoljici i pratio sam babu na groblje i u crkvu. Ta crkva je uslikana u filmu „Salaš u malom ritu“. Pred kraj života baba nije mogla ići na groblje i u crkvu pa sam uglavnom išao sam, a ponekad bih poveo bratovu i svoju decu. Za decu je ovaj odlazak bio atrakcija jer je Preobraženje omoljčanska crkvena slava i u porti crkve bude vašar, pa za decu ima igračaka, bombona, sladoleda, ringišpil i druga vašarska zabavljala.
Kadgod sam na Preobraženje bio u Omoljici uvek sam nosio grožđe na baba Smiljanin grob, a sveće sam palio u crkvi po njenom nauku.
Želim ovde da dodam još jednu baba Smiljaninu pouku. Često je govorila da mala deca i trudne žene ne treba da jedu grožđe pre Preobraženja, jer dobra deca mogu da se pronevaljale, a kod trudnica može doći do komplikacija. Kasnije sam pročitao da je sveto Preobraženje posvećeno grožđu. Sedamdeset devete ili osamdesete sam na povratku iz Omoljice prošetao Knez Mihajlovom ulicom i svratio do Saborne crkve. Tada sam video da su vernici oglasom zamoljeni da umesto novčanih priloga u crkvu donesu grožđe.
Jednom prilikom mi je pokojni čiča Stanoje Despić rekao:
- Dragorade ti u crkvu ideš iako nisi vernik zato da obavestiš organe koji smo mi vernici, ili da se švalerišeš pošto u crkvi ima mnogo više ženskog sveta.
Pokušao sam da mu to objasnim kako to činim zbog babe Smiljane, ali on tom objašnjenju nije hteo da poveruje. Iskoristim priliku da posle jedne sahrane upitam pop-Matu:
- Gospodine oče, da li je nepoželjno da mi koji nismo vernici dolazimo u crkvu kada traje služba?
- Ne daj Bože! Bilo bi nepoželjno ako bi neko ometao službu, ali ja znam da ti dolaziš zbog pomena tvoje pokojne babe Smiljane i po njenom nauku.
Čiča Stanoje je razumeo da sam ja ovo pitao da pop-Mata potvrdi moje ranije reči njemu. Požurio je kući, pa iako je hramao i bio puno stariji od mene, ja nisam uspeo da ga sustignem do njegove kuće iako je daljina oko kilometar i po.
Kada sam na poslu bio na pravdi Boga osuđen, i posle izdržane kazne penzionisan razmišljao sam da li da neku utehu ili smirivanje nađem u okretanju veri. Odustao sam od toga setivši se baba Smiljanine pouke da kod Boga (ako postoji) dobijem oproštaj paleći sveće bez krštenja kao agnostik.
Leksikonska definicija kaže da je agnosticizam filozofski pravac koji tvrdi da je ljudska moć saznanja ograničena i da je nemoguće dokučiti konačnu istinu.
Ja zastupam mišljenje da ko hoće da veruje neka veruje, ko neće neka neće, za mene njima kao ljudima zbog verovanja ili neverovanja niti šta dodajem niti oduzimam. I još da dodam: Ako kažemo da je Bog sveznajuće, svemoguće i svugde prisutno biće, onda je bogohuljenje kada ljudi o njemu raspravljaju.
Za vreme rata u BiH supruga i ja smo bili na teritoriji koju je držala Republika Srpska. Dolazi popisivač i ja mu za mene i suprugu kazem ime i prezime, ime oca, nacionalnost Srbin i Srpkinja, a veroispovest agnostici. On pita šta je to, ja mu rekoh i kažem neka kaže to nekom starijem. On nas upisa.
Kada je posle Dejtona Grbavica integrisana u sastav Federacije BiH, sredstva informisanja najavljuju popis, hrvatski političari savetuju hrvatima da odbiju popis, jer je to navodno neka bošnjačka ujdurma. Dolazi kod nas gospođa popisivač i sad moja supruga za sebe i mene daje
doslovno iste podatke koje sam ja naveo napred. Gospođa ne pita šta je to agnostik Tako smo se moja žena i ja dva puta na popisu izjasnili. Kada je moja pokojna supruga 26.12.09.g. sahranjivana zamolio sam prijatelja koji je držao posmrtno slovo da to naglasi.
Po ranije napisanom dopunio i korigovao 10.08.09.g Dragorad